Ljubomir Popadić je rođen 1961. godine u Zrenjaninu. Akademiju likovnih umetnosti, smer slikarstvo, završio u Novom Sadu 1968,god.  u klasi profesora Jovana Rakidžića. Član ULUM od 1994.god. Danas, kao slobodni umetnik živi i radi u Tivtu.

Da geografski pejzaž trajno određuje i duševni pejzaž, potvrđuju slike Ljuba Popadića. Na njegovim platnima culeur locale predstavljen je u svoj svojoj sjajnosti i lepoti. Popadić je pravi majstor u prikazivanju drhtave i tople mediteranske atmosfere, erotskih oblesaka na vodi, starinskih vrata sa grbovima, bokeljskih fasada, skura sa rubljem koje se suši, zarđalih brodova. Očigledno, pred nama je slikar mediteranske duševnosti. Boka za ovog umetnika nije tek neko pusto mesto na geografskoj karti, vec nešto živo, živa suština, prostor za samospoznaju koji ovom umetniku omogućava da ispolji svoj mistični temperament. Popadić je i slikar-nekrologist jednog isčezlog vremena, umetnik koji razotkriva istinu o davno isčezlim ljudima i predmetima koji su na njegovim slikama prikazani u stanju neke čudne bezglasnosti, ukočenosti i zaboravljenosti. Kamena kuća koju slika ovaj umetnik osvetljena je jednim intimnim, duševnim osvetljenjem.Ona je divizovana, nabijena dubokim i kompleksnim simboličnim značenjem. Popadić se prepušta mediteranskom prizoru, ali ga nikad ne tretira direktno i skrupulozno, već traži i po pravilu nalazi najizrazitije momente atmosfere. Zato na njegovim platnima sve likovno vibrira, a opet je stilski čisto i jasno definisano. Na slikama Ljuba Popadića, na jedan poosobljen nacin iznova oživljava slikarstvo prizora, a slikani predmet u tom prizoru pridobija obol "više" stvarnosti.Kao i za flamanske slikare, detalj iz životne svakodnevnice od najveće je važnosti za formiranje poetičkog profila ovog umetnika. Popadić drži do onog starinskog načina slikanja veštinom trompe i oeil, vekovima bogaćenog i nadograđivanog. Njegova slika nastaje istančanom, verističkom deskripcijom koja se ne odriče magične sugestivnosti predmetne zbilje. Primećujemo na ovim platnima srećan sklad izmedju zanatskog umeća i prirode umetnikove duševnosti, između nerva pesnika i poriva analitičkog graditelja.Popadić naime, ne robuje realitetu, deskripciji. Njegovi slikarski prizori su doterani, ali ne i uglađeni i uglancani, već prožeti duboko ličnim dahom. Materija je oduhovljena, oplemenjenog zvuka, pri čemu svetlost isijava iz same fakture, koja krije u sebi složene registre svetlosti i tame. Imponuje prirodnost sa kojom ovaj posvećeni umetnik iskazuje svoju trajnu ozarenost Kotorom, njegovim starim fasadama, sidrima, devojčicama u mornarskoj odeći, ljudima iz davnih vremena. Popadićevo kultivisano i visoko sofisticirano slikarstvo veruje u oko, manuelnu zanatsku procesualnost i kulturnu memoriju. Nasuprot subpolarne sfere ružnoce, ovaj umetnik se okreće sferi mediteranske svetlosti i lepote. U duhu slikara simbolizma, on vešto spaja i izmiruje alegorisko predstavljanje figura sa mističnim kulisama mediteranskog pejzaža. Nasuprot fizisa kamenih fasada utonulih u nekakvu neranjivu tišinu, ovde stoji metafizis mediteranske svetlosti i čiste, smaragdne vode. Kod Popadića mediteranski prizor je suštinski ogoljen  mentalno evociran.   Poetičnost Popadićevih slikarskih prizora ima nečeg od suzdržane fantastike i metafizičkog naboja. Realistički tretman, izvan svake vulgarizovane, literarne deskripcije, ovde ne guši čisto slikarsko osećanje. Popadić aktivira i artikulise metafizičnost prizora i uspostavlja paralelizam ovostranog i onostanog, stvarnosti i proslošti. U ikonografskom smislu , ali i u načinu na koji se likovno artikuliše stanje osamljenosti čoveka u svemiru, Popadićeva metafizička vizija bliska je viziji Edvarda Hopera. Duh organizovane osećajnosti, reda i harmonije latentno prožima Popadićevo slikarstvo. Na njegovim narativno neopterećujucim slikama, sve je optički skladno objedinjeno. Sklad je dakle, suštinska idejna i značenjska odrednica ovog slikarstva, koje ukazuje na trajni afinitet između duše i lepote.  Slikarstvo Ljuba Popadića, moguće, može da iritira svojim starinskim, klasičnim medijskim izgledom samo onu primitivnu svest koja nije u stanju da prihvati da se i danas slikarski prizor može artikulisati iluzionističkom evokacijom predmetnog sveta. Slike Ljuba Popadića iznova obnavljaju naše čuđenje pred velikom tajnom predmetnog sveta, ne zapostavljajući pri tom likovnost, čistu slikarsku materiju, te upućenost na ontološku osnovu naslikanih prizora. Kod ovog umetnika sveža modrila,plava, oker i boja starog zlata su boje ovekovečenja, temporalnosti, trajanja. Posmatrajući ove slike, mi osećamo mirise mediterana, lavande, ruzmarina. Uživamo u bezmikrobnoj svetlosti, kamenu i vodi koja nam otkriva svoja otajstva. Popadić priziva poetsku, a ne faktografsku Boku. Onu Boku kao dragoceni endem sa svim svojim erogenitetom, u punom opsegu svoje tople, mediteranske seksualnosti. Sa njegovih platana isijava krepko bogatsvo jednog podneblja, veliko ozarenje pred čarobnom zatrudnelošću prirode. Tako nam Popadić iznova otkriva lepotu prizora koji za svoje postojanje imaju da zahvale samom tvorcu.     Dragan Jovanović Danilov

Izložbe:

- 1987 Galerija INDOK centra, Tivat

- 1993 " Decatera, Kotor

- 1994 " Smit, Budva

- 1994 " Doma vojske Jugoslavije, Tivat

- 1995 " Centra za kulturu, Kotor

- 1997 " Most, Podgorica

- 1998 " Arkada, Budva

- 1998 " Forum, Niksić

- 2000 " Ljetnjikovac Buća Luković, Tivat

- 2002 Al galerija, Podgorica

- 2003 Moderna galerija, Budva

- 2003 Al galerija, Podgorica

- 2005 Al galerija, Podgorica

- 2005 Muzeji i Galerija Ljetnjik. Buća Luković,Tivat

- 2005 Galerija Vitomir Srebljanovic, Pljevlja

- 2005 " Gabrie, Pasadena, USA

- 2006 " Gabrie, Pasadena, USA

- 2008 " ULUS, Beograd

- 2015 Muzeji Galerija Buća Luković,Tivat

- 2019 Muzej Hercegovine ,Trebinje

- 2019 Muzej pomorskog nasledja

Učestvovao na više zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu.